Савети родитељима будућих првака

Један од изузетно значајних догађаја у животу сваког детета јесте полазак у школу.             Поласком у школу започиње нова фаза живота, како за дете, тако и за родитеље.

Ево неколико савета како би полазак у школу био извор радости и задовољства за целу породицу:

• Развити позитиван став према школи

Веома је важно да детету укажемо на значај и вредност његовог поласка у школу. Треба му представити реалну слику школе: да ће у школу ићи сваког дана сем викенда, да ће остајати 3-4 сата, да ће у школи научити много лепих ствари: да чита и пише, да рачуна, о природи која га окружује итд. Треба му објаснити да ће у школи моћи да настави да се дружи са другарима из вртића (уколико родитељ зна да ће неко од његових другара ићи у исту школу),  али да ће тамо упознати и доста нових другара са којима ће моћи да развија нова пријатељства; да ће у школи да пева, црта, да ће учитељица проверавати научено и давати оцене… Указујући на нова, лепа искуства која ће стећи у школи, смањује се страх и повећава заинтересованост детета за полазак у школу.

• Развити осећање поноса и личне вредности

            Дете треба да осети код родитеља понос и задовољство што оно постаје ђак и да зна да родитељи имају поверења у његов будући рад! Да бисте подстакли дете да се осећа вредним зато што полази у школу, било би веома пожељно да заједно са њим одете у куповину прве школске торбе и да је уручите са одређеним поштовањем. Такође, поводом првог дана у школи, било би одлично направити му торту,  купити неку лепу одећу и обућу и тиме га подстаћи да се осећа поносним што полази у школу.

• Игра се наставља

Школа не значи прекид игре и детињства. Деца остају деца и када крену у први разред. Прекид активности које су имали пре поласка у школу никако не сме уследити. Само треба додати још једну нову активност, а то је рад домаћих задатака. Рад на домаћим задацима не треба да траје дуже од сат времена дневно. Ако дете на почетку почне да показује слабије резултате, не треба га форсирати јер ће тако почети да мрзи школу. Потребно је почети стварати радну навику учења. Најбоље је да родитељ у договору са дететом одреди време за рад и да се то време поштује. На тај начин дете ће стећи навику да учи и ради свакодневно. Такође, децу не треба нипошто кажњавати школом – одлазак у школу и рад на домаћем задатку никако не смеју да буду казне за нека лоша понашања детета.

• Обратити пажњу и на следеће:

 До поласка у школу требало би подстицати децу да се играју лего-коцкицама, да слажу слагалице, нижу перле, играју кликере, праве лепезе од хартије, секу и лепе једноставне облике, цртају и боје, праве облике од пластелина, теста, глинамола (на овај начин се развијају концентрација, координација, вид, мишићи шаке и прстију, што су важни предуслови цртања и писања);

• Треба подстицати и одржавати радозналост детета одговарајући му на питања; треба користити сваку прилику за разговор са дететом (како је провело дан, са ким се дружило, како се осећало…) а то исто треба наставити и са поласком детета у школу уз проверу тога шта се учило у школи, прегледањем онога што је записано, проверавањем израде наученог итд.;

• Дете би требало што мање да игра игрице и седи за рачунаром, (20ак минута дневно је дозвољено уз контролу садржаја који се користи) а што више да је напољу, да се дружи и бави спортом и рекреацијом. У радној соби детета није потребан рачунар као ни ТВ пријемник јер то само одвлачи пажњу на бескорисне ствари, ремети концентрацију и мотивацију за стицањем знања;

• Не очекујте од учитељице да је једина одговорна за то да дете развије радне навике, мотивацију за сазнањем; ваш труд, рад са дететом код куће, заинтересовано праћење тога шта се дешава у школи, подједнако је битно; не говорите лоше о учитељици пред дететом чак и ако тако нешто мислите; указујте на значај знања и учења у животу;

И за крај, знајте да је за адаптацију на школу најбитније да дете осети да га волите и да верујете у њега. Не треба захтевати превише од детета. Хвалите га и подстичите! Подршка треба да буде изречена уз разумевање за детињу стрепњу и несигурност, али са вером у његову личност и могућност прихватања нове средине.

СРЕЋНО!

 Педагошко – психолошка служба ОШ „Јефимија